Oliv je od detinjstva maštala da se uda, u Parizu kupila i platno za venčanicu! Nikad je nije sašila. Ostala je sama do smrti. I umrla sa slikom voljenog Srbina
Od detinjstva je maštala da se uda, u Parizu je kupila i platno od kog će sašiti venčanicu i čuvala ga za dan kad će upoznati onog pravog i s njim stati pred oltar. Nikad haljinu sašila nije. Nikad venčanicu obukla nije. Finu parisku tkaninu poklonila je sestri, koja je u njoj rekla "da" svom voljenom. A Oliv King je ostala sama do kraja života. I umrla je sa slikom voljenog Srbina kraj uzglavlja.
Ovo je samo detalj iz dokumentarnog filma "Kajmakčalan" (By Far Kaymakchalan) australijskog istoričara srpskog porekla Bojana Pajića, čija je evropska premijera bila u sredu uveče, na reviji "U susret 72. martovskom festivalu" u Domu omladine u Beogradu.
Znamo već za ljubav australijske volonterke koja se na Solunskom frontu obrela 1916, u Bolnici škotskih žena. Bogata avanturistkinja iz Sidneja, koja je još 1910. osvojila Popokatepetl, došla je do čina narednika u srpskoj vojsci kao vozač saniteta. Sudbinski susret imala je sa srpskim oficirom Milanom Jovičićem, svojim Jovijem. Ali sudbina joj neće biti naklonjena, neće se uzeti, jer kako će sada u dokumentarcu reći Olivine sestričine, porodice su bile protiv tog braka. Iako znamo osnovne istorijske fakte, priča dve starije žene, koje su kao devojčice bile pored tetke Oliv, koja je poslednje dve godine života provela kod njih u Melburnu i preminula 1958, onaj je ljudski oblik koji svakoj priči, pa i onoj starijoj od veka, daje život i emociju. Doterane za kameru sa sve jakim ružem i lepim nakitom, sestre su kazale dirljivu priču o platnu za venčanicu i plakale! Gotovo sedam decenija posle tetkine smrti.
Oliv King, čija je fotografija sa šajkačom impresivna, samo je jedna od šest ljudskih priča sa imenom i prezimenom, koju u filmu pričaju potomci, a koja je paradigma učešća čak 1.500 dobrovoljaca iz Australije i Novog Zelanda koji su bili uz srpsku vojsku u Velikom ratu. A to ne postoji u zvaničnim istorijama dve države.
Inače, pod engleskom krunom te 1914. Australija je osećala moralnu obavezu da pošalje dobrovoljce u rat, pa je njih čak 300.000 otišlo u borbe, a 60.000 se nije vratilo. Nema sela u Australiji, tada tek retko naseljenoj, koje nije imalo žrtvu. Zato je Veliki rat, a Galipolje posebno, njihova najveća ratna tragedija.
Put do otkrića da je hiljadu i po tako nama neznanih i dalekih dobrovoljaca bilo u Srbiji počev još od prve ratne godine - a neki su ostali i posle okončanja vojne, kao pomenuta Oliv King sve do 1920, jer je sama osnovala i finansirala kantine da hrani gladne Srbe - počeo je još devedesetih.
Bojan Pajić, koji je imao svega devet godina kad se preselio iz Srbije na ovaj kontinent, u poduhvat je krenuo iz želje da bolje istraži svoje korene i put dvojice deda, koji su po izbijanju rata mobilisani u Timočku diviziju Vojske Kraljevine Srbije.
- I sam sam bio iznenađen činjenicom da je 1.500 ljudi iz Australije i Novog Zelanda bilo sa srpskom vojskom. Svi su dobrovoljci u vojsci ili su išli u medicinske ekipe. Ništa nisu znali o Srbiji, a iz njihovih pisama i memorija, pa i od Britanaca, dosta sam saznao - kaže za Kurir Pajić.
U filmu su predstavljena dvojica vojnika.
Nil Malarki je iz Sidneja, vrlo mlad dobrovoljac koji s vojskom dolazi u Egipat 1915, pa ga biraju da ide u oficirsku školu. Prebačen je u englesku jedinicu i poslat na Galipolje, pa na Solunski front - priča Pajić o čoveku koji je porodici slao čudesna pisma o snažnoj snežnoj oluji koja ih je okovala već dve nedelje, a koji će poginuti već 1916. na Zapadnom frontu u Francuskoj i čije telo nikad neće biti nađeno.
Običan redov bio je Edvard Ramidž u australijskoj jedinici koja je snabdevala front i koja je poslata sa engleskom divizijom, pa je ušla u tadašnju Srbiju. Čuvena je ta bitka kod Kosturina, u današnjoj Severnoj Makedoniji.
Žene su u dokumentarcu, kao i Pajićevoj knjizi "Naši zaboravljeni dobrovoljci", po kojoj je snimljen film, nosioci priče, jer put vojske je donekle uobičajen. A dama, pa još u to doba, sve je samo ne redovan.
- Čuvena autorka Majls Frenklin, po kojoj je u Australiji nazvana najveća književna nagrada, bila je pomoćnica kuvarica u jedinici škotskih devojaka ispod Kajmakčalana. Napisala je dramu "By Far Kaymakchalan", po kojoj smo i nazvali naš dokumentarac. Iako je to "by far" arhaično i nije u duhu današnjeg engleskog, namerno smo uzeli taj naziv da je ispoštujemo. Napisala je i vrlo zanimljiv rad "Šest meseci sa Srbima"- priča Pajić, te navodi i doktorku Meri de Gers, koja je vodila bolnicu iza Treće srpske armije na Kajmakčalanu, onu šatorsku u Ostrovu, a koja je postala dobrovoljac u ratu pošto joj je verenik poginuo 1916. na Zapadnom frontu.
- Čim su srpska i francuska vojska ušle u bitku, prešle u tadašnju Srbiju, uspostavljene su najmanje dve hitne pomoći odmah iza linije. Ona je bila tu 18 meseci, što je zaista dugo. Zanimljiva je i sudbina Etel Gilingam, medicinske sestre iz Gilonga, koja je 1915. stigla u Vrnjačku Banju i bila u Crvenom krstu. Kad su Austrougarska, Nemačka i Bugarska napale Srbiju u jesen 1915, bila je zarobljena, ali i puštena nakon intervencije američkog Crvenog krsta - kazuje Pajić, dok smo u filmu, u kom su govorili istoričari iz obe države, čuli i da je Etel, nakon saznanja kakva su zverstva austrougarski vojnici činili nad srpskim ženama 1914, kod sebe imala špric sa iglom da se ubije pre nego da doživi istu sudbinu.
Obišao je Pajić s potomcima junaka ovog filma i Kajmakčalan, i Grčku, i Severnu Makedoniju, a naravno i Srbiju, koja im je učinila veliku čast i lane izdala šest poštanskih markica obeležavajući 110 godina australijske medicinske misije u Srbiji.
- Neki od njih nisu znali mnogo o precima. Imali su neka pisma ili srpsku medalju a da nisu ni znali šta je to, pa sam morao da im objasnim šta se desilo u Srbiji, šta su njihovi preci radili. Vrlo lepo su se ti preci sećali Srba, pisali kako su se srpski vojnici lepo ponašali, tako da te žene nisu imale problema. Jedna govori da Srbi u sanitetu nisu kukali iako su bili teško ranjeni, već su pomoć prihvatali sa zahvalnošću prema svojim sestrama - govori istoričar i naglašava da je vrlo značajno što je film predstavljen u Australiji, pa sada i u Srbiji, a ići će u svet, jer ovo je lep imidž naše zemlje i priča koju svi moraju da znaju.
I za kraj filma "Tamo daleko", a kako bi drugačije. I ovacije u punoj sali Doma omladine...